Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


20. jul
Ne pre­sta­jem da mi­slim na vas, dra­gi pri­ja­te­lju. Ja sam vam za­hva­lan za po­moć i što mi i da­lje po­ma­že­te da se od­u­prem is­ku­še­nji­ma, ko­ja sam i za­slu­žio, ma­da znam da i vi sve ovo la­ko ne pod­no­si­te. Za­mo­li­ću vas da na­sta­vi­te sa pru­ža­njem po­mo­ći, da na­sta­vi­mo za­jed­no da se bo­ri­mo i da ne po­pu­sti­mo i ne na­pra­vi­mo ne­što, zbog če­ga bi se ka­sni­je ka­ja­li.
Dra­go mi je što uspi­je­vam da shva­tim va­šu po­zi­ci­ju, ko­ja ni­je mno­go po­volj­ni­ja od mo­je.
Mo­gu vam slo­bod­no re­ći da me mr­ze zbog to­ga što sam im otvo­re­no re­kao i jav­no ih raz­ot­krio, ali su pre­ma me­ni u ovoj si­tu­a­ci­ji, ima­ju­ći u vi­du mo­je go­di­ne, osje­ti­li po­tre­bu za ne­kim po­što­va­njem i su­zdr­ža­no­šću pre­ma me­ni. Oni ne shva­ta­ju da će po­vri­je­di­ti to uz­vi­še­no i sve­to što po­sto­ji u va­ma i, opet otvo­re­no ka­žem, oni ne kri­ju svo­ju mr­žnju pre­ma va­šem do­bro­čin­stvu, ili je kri­ju, po­kri­va­ju­ći se iz­mi­šljo­ti­na­ma, sa­mo da bi vas ne­ka­ko okri­vi­li.
Me­ni je sve to sa­vr­še­no ja­sno i mno­go mi je žao. Ali iz­dr­ža­će­mo. Mo­lim vas, po­ma­ži­te mi, a i ja ću va­ma. Bes­po­treb­no je da sam se­be hva­lim.
L.T.
Mi­slim da ne­ma po­tre­be da vam go­vo­rim ka­ko mi je te­ško zbog pre­ki­da na­šeg lič­nog kon­tak­ta, ko­ji nam je neo­p­ho­dan. Ta­ko­đe je su­vi­šno da prav­dam si­tu­a­ci­ju da se sve ovo de­ša­va zbog me­ne. Da vas ma­lo utje­šim, mi­slim da je ovo bes­po­treb­no, da je sve ovo pri­vre­me­no i da će br­zo pro­ći ovo bo­le­sno sta­nje. Za sa­da će­mo se do­pi­si­va­ti. Ja ne­ću kri­ti mo­ja i va­ša pi­sma, ako ne­ko že­li da ih vi­di. Moj dra­gi Alek­san­dar Bo­ri­so­vič pre­ni­je­će vam sve po­je­di­no­sti ko­je su se do­go­di­le u to­ku ju­če­ra­šnjeg da­na. Si­noć sam bio ras­po­lo­žen ci­je­lo ve­če. Sa­da raz­mi­šljam ka­ko da pri­pre­mim moj od­la­zak kod Ta­nje. Što se ti­če zdra­vlja, sta­nje se po­pra­vlja.
Pre­ne­si­te po­zdrav Ga­lji. Ne­pri­jat­no mi je da pi­šem uobi­ča­je­ne fra­ze, ko­je pi­šu na kra­ju pi­sma i jed­no­stav­no ću se sa­mo pot­pi­sa­ti.
Lav Tol­stoj, ju­tro 26. ju­la
Ju­če sam raz­go­va­rao sa Po­šom i on mi je otvo­re­no re­kao da sam ja glav­ni kri­vac što sam do­zvo­lio da te­sta­ment bu­de sa­či­njen taj­no. Tre­ba­lo je to ura­di­ti jav­no, imao sam oba­ve­zu da oba­vi­je­stim one ko­jih se to ti­ca­lo, ili da osta­vim sve ka­ko je bi­lo – da ni­šta ne di­ram. I on je sa­svim u pra­vu, ja sam po­stu­pio lo­še i zbog to­ga ja sad is­pa­štam. Lo­še je zbog to­ga što sam to ra­dio taj­no, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će na­sled­ni­ci na­pra­vi­ti ne­što ru­žno i, za­si­gur­no, mo­ja gre­ška je i u to­me što sam te­sta­ment sa­či­nio ko­ri­ste­ći obra­zac dr­žav­ne usta­no­ve ko­ju ja ni­je­sam pri­zna­vao. Sad mi je sve sa­vr­še­no ja­sno, to šta se sa­da de­ša­va, za sve sam sa­mo ja kriv. Tre­ba­lo je osta­vi­ti sve ka­ko je bi­lo i ni­šta ne di­ra­ti.
Ipak, lak­še mi je kad znam da se lo­še osje­ćam zbog svo­je kri­vi­ce. Mi­slim da je naj­bo­lje da sa­da ni­šta ne pred­u­zi­mam, iako mi je ova si­tu­a­ci­ja ne­pod­no­šlji­va.
Eto šta sam ja ju­če 2. av­gu­sta za­pi­sao u svoj „taj­ni” dnev­nik i to vam pre­no­sim, dra­gi moj Vla­di­mi­re Gri­gor­je­vi­ču, zna­ju­ći da je i va­ma va­žno sve, to šta je va­žno i me­ni.
L.T.
7. av­gust
Sje­dim u ba­šti (sad ne mo­gu ni­šta da pi­šem), raz­mi­šljam o va­ma i evo ho­ću da vam na­pi­šem pi­smo, jer ne znam da li bih uspio ka­sni­je da vam se ja­vim. Ne­mam šta da vam ka­žem no­vo, a da vi ne zna­te. Sa­mo ću vam re­ći ovo, po­ma­lo me je stid i ne­pri­jat­no, a ujed­no i smi­je­šno da ja vas iz­bje­ga­vam, ali ne mo­gu i ne umi­jem ni­šta dru­go da pre­du­zmem. Me­ni je žao nje, a i ona, si­gur­no, sa­ža­li­je­va me­ne, pa bi mi bi­lo ne­pri­jat­no da sa­mo vo­dim ra­ču­na o se­bi i ti­me po­ve­ćam nje­ne pat­nje. Iako sam umo­ran, u su­šti­ni ja sam do­bro, ta­ko do­bro, jer to, šta me je za­ni­ma­lo iz okru­že­nja, sa­da me uop­šte ne in­te­re­su­je.
Ju­če uju­tro sam se iz­ra­zgo­va­rao sa Ko­ro­ljen­kom i mno­go mi se svi­dio. Ostao mi je u du­ši taj mla­di čo­vjek iz Ja­ro­sla­vlja.
Pi­ši­te! Opro­sti­te, dra­gi pri­ja­te­lju. Po­zdra­vi­te Ga­lju i po­ro­di­cu.
12. av­gust
Pi­šem ti na pa­pi­ri­ći­ma, za­to što se na­la­zim u šu­mi, u šet­nji. Ci­je­lo ve­če, a i od ju­tros raz­mi­šljam o va­šem pi­smu. Va­še pi­smo je po­kre­nu­lo u me­ni dva va­žna osje­ća­nja: od­vrat­nost pre­ma tim po­ja­va­ma gru­be bez­o­sje­ćaj­no­sti, ko­ju ja ni­je­sam vi­dio, ili sam vi­dio, pa za­bo­ra­vio i ogor­če­nje i ka­ja­nje, sa ko­jim sam vam na­nio bol zbog mo­jih po­tre­ba.
Za­ključ­ke ko­je sam na­veo u pi­smu da Pa­vel Iva­no­vič ni­je bio u pra­vu, a ni ja ta­ko­đe, slo­ži­li smo se da su is­prav­ni, a što se ti­če vas, vaš rad u pot­pu­no­sti oprav­da­vam. Ja, ipak, ni­je­sam za­do­vo­ljan svo­jim ra­dom, osje­ćam da se to mo­glo ura­di­ti i bo­lje, iako mi ni­je ja­sno ka­ko. Sa­da se vi­še ne ka­jem što sam to ura­dio, u stva­ri što sam na­pi­sao taj te­sta­ment, već mo­gu bi­ti sa­mo za­hva­lan va­ma i va­šem uče­šću u ovom po­slu. Sad odoh da sve is­pri­čam Ta­nji i to mi či­ni za­do­volj­stvo.
Lav Tol­stoj(Na­sta­vi­će se)